Ovdje se radi o pravoj pravcatoj
Premda malo nejasnoj gazeli
Životinji iz mojih ljepših snova
Što mi priprostu dušu veseli
Tražeći u sebi više nego imam
U najtamnije zakutke duše sam virnuo
Sve sam u sebi već klasificirao
Ali gazelu nisam dodirnuo

Nestalna gazela što se prelijeva nestaje
U neke boje pustinjskoga pijeska
Pretvara pustare moje u vedra jezera
U kojima joj se ljupka slika ljeska
Katkad tek učtivo počiva u mojoj utrobi
Nedokučiva k'o nerođeno dijete
Katkada tumara lelujava prikaza
Po tumorima moje mrzovolje i sjete

Kada se zateknem u umornoj stanci
Kad nigdje više ništa ne očekujem
Čujem blagi topot njenih krhkih nogu
K'o golem bubanj pod njima odjekujem
U vitkom galopu mi jezdi kroz dušu
I duša moja je k'o opita
K'o iskrena bludnica duša mi se otvara
Dodiru tih gracioznih kopita

Odakle tako egzotično živinče
U mojoj pitomoj dušici
K'o da se kakva blistava princeza
Nastanila u potleušici
Može li njeno prisustvo pretvoriti
Ovo jadno tijelo u raskošnu palaču
Ja živim u neprestanom strahu
Njenu čistoću okaljat ću

I bojim se da neću shvatiti što znači
Njen ljupki zov u ovom strašnom vremenu
Da će mi pobjeći prije nego nađem
Alkemijski put k njenom otmjenom plemenu
Imam tu gazelu, ah, kakvu gazelu
Negdje u tijelu, u truloj ljusci
Ali preobrazbe alkemijske nema
I lik moj ostaje ljudski
Arsen Dedić

[1562]